Огласна табла (обавештења, испити...)Распоред писаних провера за прво полугодиште школске 2023/24. године. Кориговани распоред ванредних испита у септембарско-октовбарском испитном року школске 2023/24. године. ОБАВЕШТЕЊЕ за ученике других гимназија и Туристичко-угоститељске школе који ће похађати италијански језик у нашој школи ОБАВЕШТЕЊЕ за ученике других гимназија и Туристичко-угоститељске школе који ће похађати италијански језик у нашој школи Прикажи све... 
|
На овогодишњем књижевном конкурсу "Борислав Пекић" у организацији Треће београдске гимназије, ученици наше школе су освојили две награде: У категорији за есеј, ПРВУ награду за рад "Проблем отуђења", добио је Немања Негић, ученик 4-3. У категорији за прозу, ДРУГУ награду за причу "Хајде да просимо", освојила је Јована Јовановић, ученица 1-5. Свечана додела награда је одржaна 14. априла 2016. у просторијама библиотеке Треће београдске гимназије. Поред чланова жирија, додели је присуствовала и госпођа Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића. Честитамо Јовани и Немањи и професоркама Анђи Аландер и Јелени Ђорђевић.
ХАЈДЕ ДА ПРОСИМО Ноћна линија приградског аутобуса. Скупина седи, повијена, умотана у шалове и капуте. Неки спавају глава наслоњених на прљаво стакло превоза док други, тек пристигли, дувају у црвене, промрзле прсте. Врата се отварају . Хладан ваздух и налети снега улећу у аутобус најављујући улазак нових путника. Необично, посве пијано друштванце тетура се кроз средња врата. Предводи их момак који крупним корацима граби напред, упалих образа румених од пића. Иако сви око њега дршћу, његова јакна је раскопчана а шал тек немарно стављен. Њега греје нешто друго, у његовим очима сијају варнице, наговештај човека који је на прагу нечег великог. „Еј, еј, еееј! Лакше мало... Ее, 'ај се слушамо... Драги наши сапутници, суграђани, другови и другарице, драга госпођице код шофера... Шта сам сад оно хтео да кажем? Ааа да, ево дошло ми је. Видите да смо се „олешили“ к'о мајке. А ноћ је дуга, тек почела. Па зар није штета да сад одемо кући, нит ваљано пијани, а богами ни трезни? Еееј Пеђа, 'ајде бре јесмо рекли ако се брукамо да се брукамо к'о људи? Шта си се ту стис'о, к'о баба нека. Немој да ми квариш сад, видиш да ме гледа она лепотица код шофера. 'Де сам оно стао? Јееесте, сад сам се сетио. Тек смо почели да пијемо, и ето нисмо ни поштено пијани, а већ немамо ни динара. То нам је све ова власт наместила. За све то су они криви...“ Уз одобравајуће климање главом крупни човек на задњем седишту се нагиње и зналачки објашњава домаћу политичку сцену госпођи до њега. Монолог се наставља: „Ма бре ни Надежда да ме погледа из новчаника, онако мајчински забринуто, да ми просто буде криво што сам опет пијан, да јој погледам она два ока и да кажем да нећу више никад. Но добро сад. Ми ћемо сад мало да Вам певамо, добро брате не баш, оно, к'о за Новогодишње народно весеље ал' онако из срца што се каже. И да просимо, разуме се, к'о најгори они Цигани прљави, да просимо. Сад ће да прође мали Нешица, па ви, ко има, ко може, нек да који динар, може и кованица, тебра све може, и од кусура, не правим питање. Бог вам дао здравље, срећу и све остало!“ Негде, из мора капута који га окружују, израња мали Нешица, гологлав, са хармоником на грудима, као каквим штитом од странаца. Његов поглед изгладнелог кокер шпанијела нервозно шета по лицима путника, а онда се опет спушта и мали наставља да зури у своје блатњаве чизме. Обавијен је велом туге, изгубљен у аутобусу који се тромо котрља кроз ноћ. А тек му је тринаест година. Средовечна жена са задњег седишта ућуткује човека до ње. Бојажљиво, како је младићи не би чули, она шапуће: „Па ово је ван сваке памети. То је све до бола размажено, навикло да му се све сервира, није ни чудо што држава пропада. Искрено да ти кажем, није мени њих ни жао, помреће, наркомани су то, него ми жао овог малог. Није јадно дете криво. Шта ће, има луду мајку и лудог оца. Ко зна шта је све проживео. Ее, а да је мој, знаш како би' га чувала, к'о мало воде на длану. Ја нисам имала деце, ал' ето и ови што их имају...Пусти, боље да не причам. Ево га, долази...“Утом наилази Нешица који пружа мусаву шаку и тражи милостињу. Госпођа прикива поглед за своја колена и прави се да не чује Нешицино: „Бог ти дао „срече“, здравље ти гу дао, кол'ко имаш...“ изговорено кроз нос. ... На другом крају аутобуса, следећа сцена. „'Ај сад, 'ај сад, немој да разочарате народ. Има неко музичку жељу? Хааајде, ноћ је тек почела, сигурно хоћете нешто да вам отпевамо. Хајде овој младој дами, види само како се слатко смешка“. На то девојка устукне, погледа их згрожено и окрене главу у страну, ка прозору. „Тако лепа девојка, још тако лепе трепавице. Мора да се зовеш Милица. Момци 'ајмо ону... Знаш бре коју. Нешице дођи да свираш, добар си ти дечко“. Лупивши Нешицу по темену, млади пијанац наставља да се домунђава са својим пријатељима који, климнувши главом, започињу ону: „Ууу Миилице, у Милице дууге трепавице! Ахахха... Па брате какав је то глас к'о из бунара, што овде траумираш народ? 'Ај мало лепше, веселије то“. Девојка прикрива осмех и устаје, провлачи се до врата и излази у хладну ноћ. Аутобус полази са станице и млади пијанац схвата да је девојка отишла. Очигледно снужден, показује руком Нешици да приђе, ослања се на њега читавом тежином и мрмља му на ухо. Уз звуке хармонике, пијанац запева: „ Ооотишла си без разлога правог, да за живот нађеш бољег друуууга, а јаа момак у наааајбоље даанееее... Хмм ниииисам знаооо шта је бол и туууга!“ Подједнако театрално, младић баца флашу која се разбија. Стаклићи лете аутобусом и пар старица пригушује крик ужаса. Прибранија од њих две из кожне ташне вади телефон и позива свога сина, каже му да треба да је сачека три станице раније. ... „Јааа ниикад, у животууу, пииијанац нисам биоо...“ Запевање пијанице прекида његов грбави друг: „ Ахахха, е та ти је добра...“ Младић се окреће и стреља погледом свога пријатеља, који истог тренутка престаје са смехом и уозбиљивши се, слеже раменима. „Аал... опила ме твојаааа лепотаааа, к'о виино да сам пиоо...Како оно иде даље?“ Послушно, пријатељи се прикључују и ти пијани, промукли гласови код свих присутних изазивају нека махом нежна осећања која евоцирају тужне успомене. Крупни домаћин дебелих, меснатих шака пролива сузу и чак се и не труди да је прикрије. Две девојке у ћошку, претерано разголићене за ово време, гледају кроз прозор и, да ли због алкохола, вејавице или нечег трећег, са друге стране стакла сагледају неке очи. Ох, ТЕ очи, биле су читаво лето, њихово лето. А види где су сад. И оне, као по команди, бризну у плач. Има то нешто, неко неписано правило, струна која спаја наш народ. Није ни битно ко си, ни одакле си, ни какав си. Једно искрено, чисто осећање шири се, попут мећаве, све док налети снега не заледе и последње срце. И тада, промрзли, наши људи прилазе једни другима, слушају туђу муку или приповедају своју, речима греју једни друге и топе те санте леда у грудима које су последица модерног времена. И слушају, разумеју, и чак и најхладније срце попушта пред овим зрацима топлине, тако карактеристичним за наш народ. Једна бака несигурним гласом запева. Све очи су упрте у њу. Затим две девојке које полугласно певуше мелодију добијају сву пажњу. Онда и брка са кесама у рукама започиње да пева. И ко би рекао, али читав аутобус, онако хорски, увежбано, пева последње стихове: „Тааако брзооо, све је прошло, јааа сам тебе ииизгуубииоо...“ Аутобус напрасно кочи. Сналажљивији се хватају за шипке док невешти падају главом напред. Избезумљен, дечко крај врата повраћа мешавину алкохола и остатке ручка. Мали Нешица пада под теретом хармонике и његов рукав бива гадно умочен у избљувак на поду. Из шоферске кабине појављује се, испрва позамашни трбух, а затим и црвено, љутито лице возача. „Па добро бре, мајку му, докле више? Ви'ш ти то? Па то је све лудо, пијано... Није доста што ми се сви шверцујете него још и мозак да ми пробијете? Овај, види га, у'ватио да пева. Па да си она Циганка Касандра, жали боже ево већ четрнаес' месеци трудна, па да ти опростим. Шта ће јадна, треба јој за цигаре. И за пелене, добро. Ал ти мере немаш, она бар оде на другој станици... Јок море, ја ти дао прс' ти о'ш целу руку, још до испред куће да те довезем? Она бре оде евентуално осетиш мало базди ал' оно, навикне се чо'ек. Ти дечко само бахато, овај 'вамо повраћа, ове две плачу кукала им мајка, све стакло лети по аутобусу...“ Дечко и његови пријатељи, пресавијени од смеха, опонашају возача. Смртна озбиљност захвата остале путнике. Надражен овим поступком, возач насрће на пијанца и жустро га песничи... Када их раздвоје, возач се смири и крене назад ка кабини. На пола пута до ње он се тргне, окрене и крене на пијанца сечивом скакавца ког је извадио из џепа. „ Сви напоље! Сви до једног напоље, стоко једна разуздана! 'Ајде, 'ајде да вас не видим више... Ма шта то чујем госпођице, нечувено кажете? Јесте, вала, нечувено, како ви излудите једног поштеног човека. Нека, нека, само Ви мене тужите. Само право напред, неких шесто метара је станица, нема шансе да промашите... 'Ајмо,само напред, тако је, видели сте таблице, дабоме, све је то лепо. Слободно, та не марим ја много ако добијем отказ.“ Истеравши и последњег путника, возач са мераком пљуне у њиховом правцу и одлази у ноћ. Надстрешница пружа слабу заштиту и ова, посве чудна скупина, тиска се и гунђа међу собом. Чују се само звуци хармонике коју прати раштимана хорда гласова, ветар и шкрипа гума аутомобила у пролазу. Јована Јовановић 1-5 Проблем отуђења у модерној књижевности Свака епоха носи одлике свога времена, које једном у историји забележено, постаје јединствено и непоновљиво. Те одлике нису чврсто везане само за једну област или тему, већ се мешају и прожимају кроз све сегменте живота па и кроз уметност. Било да су представљене бојама, речима, звуком, покретима или обликом чврсте камене структуре, све оне на неки начин обликују нашу свест о времену у коме живимо и дубоко нам у душу усађују осећај бескрајне сложености људског бића и савршене испреплетаности његових способности. Та, наизглед парадоксална ситуација да човек упркос својој памети ради себи и другима на штету, последица је превелике моћи која му је дата да мења природу и свет око себе. Књижевност, као један вид уметничког израза, покушава да дође до одговора на вечито и најважније питање егзистенцијализма о сврси човековог постојања у свету у коме он самог себе доводи до ивице пропасти. Служећи се својим поступцима и стилским средствима, у тежњи да што веродостојније представи сва лица епохе чији је део и критички се постави према друштвеним проблемима у одговарајућој форми, стално се приближава тренутку давања коначног одговора чиме би тајна целокупног нашег постојања била заувек откривена. Међутим, чињеница да се књижевност и даље развија и допуњује новим врстама карактеристичним за време које посматрамо, а књижевна дела стално стварају дајући слику невоља у друштву и личних удеса, наговештава да постоји нешто што људском роду никада неће дати мира и нагониће га да поново преиспита суштину своје егзистенције. То би могла бити чак и обична знатижеља увек изнова поткрепљена променама која књижевнике и филозофе, као непресушан извор тешкоћа и препрека, ставља у позицију беспомоћног посматрача који пише и мисли, убеђен да је на прагу сазнавања коначне истине. На крају долази разочарање, резултат нових промена које људе око нас чине мање или више другачијим, страним, удаљеним и изолованим у сопственој свести. Тада стваралац, оличен у лику знањем богатог, али духовно празног и несрећног Фауста, схвата да је током свог живота назрео само мали део унутрашњег космоса и да је увиђањем сваког дубљег односа између елемената маханизма помоћу кога функционоше, постајао себи све већа мистерија. Током векова смењивале су се у књижевности, као и у свим другим гранама уметности, различите епохе, свака са својим обележјима и заснивале се на неколико основних мисли, осећања или запажања проистеклих из тадашњег стања у друштву. Иако их не можемо јасно ограничити па рећи прецизно који су период обухватале, пре свега из разлога што нису погађале све делове света истовремено и подједнако и зато што је морало да се смени више генерација да би се писци и песници прилагодили новим захтевима и начину писања, ипак их, на основу неких кључних догађаја који доводе до великих промена чије последице по човекову личност толико муче књижевнике, можемо ставити у одређени временски оквир и дефинисати једну основну идеју која се прожима кроз сва дела. За савремену књижевност то би свакако могао бити проблем који временом, као нека чудовишна напаст или болест, толико узима маха да сигурним кораком руши стубове вредности на које се ослања сама људска егзистенција. Због штете коју неповратно наноси и раздора који уноси међу људе, али и у њих саме чинећи их туђим и непријатељским, одавно је назван отуђењем. Проблем отуђења, присутан у свим културама и заједницама, уско повезан са претензијама авангарде да се наметне у свим областима људског живота и делатности, чест је мотив многих дела модерне књижевности који се у стваралаштву одржао све до данас, a јавља се крајем XIX века као одговор на нагле и бурне промене на политичком, социјалном и економском плану . Бројна нерешена питања, беспотребни сукоби нација, нереалне амбиције појединих сила за преузимањем моћи на ширим просторима, индустријализација и технолошка експанзија у којима лежи главни узрок друштвеног пада, довеле су за свега неколико деценија до кидања веза између људи те тако и њиховог међусобног удаљавања. Ратови и промене режима, дубоко у људе усађују осећај несигурности, страха и неповерљивости према новој ери , с друге стране, развој производних машина и система узрокује лењост, одбојност према раду и недостатак потребе за груписањем у заједнице чиме и ниво комуникације опада. Истовремено долази и до јачања (а)националистичких покрета који, упркос циљу да оживе народ и обнове национални карактер, односно истакну сво зло садашњег система и позивају на рушење истог, стварају још већи јаз и тензију и шаљу поруку надмоћи или посебности у односу на друге чиме поларизују свет на оне који, често насилно и успостављањем сурових и немилосрдних тоталитарних режима, теже одржавању старих вредности и принципа и друге који се, вођени идејом о једнакости, блискости и пријатељства свих, одлучују на револуцију након које успостављају само привидан мир у коме се појава отуђености само одлаже до нових сукоба. Потреба да се овај мотив смести у оквире савременог стваралаштва, чини да се обележја модерне прозе у многоме разликују од традиционалног начина писања, што се најбоље огледа у делима Кафке, Камија, Бекета, Борхеса, а код нас у прози Милорада Павића, Данила Киша и Борислава Пекића. Отуђење је круг из кога, једном ушавши, нико не може изаћи. То је најгора и најмрачнија страна људске природе која краде сваку трунку жеље за животом. Начело по коме се добро добрим враћа овде престаје да важи, јер временом појединац схвата да се његов рад, труд и поштење не исплати и да се у доба исквареног и изопштеног друштва мора прилагодити све тежим захтевима и прихватити нове вредности како би, у свету материјалног и физичког, преживео. Оно што у њему остаје - немир, стрепња и бол, трпи и потискује надајући се неким бољим временима. Његово трајање у бесмисленом свету у коме нема разумевања и емпатије, приказао је Ками средином прошлог века у роману „Странац“. Упознајући нас са друштвеним и психичким стањем главног јунака-лика г. Мерсоа, Ками нам већ на почетку романа ставља до знања да се овде ради о једном дубоко отуђеном поједницу који, издвојен из групе, не представља ништа осим тела и ни по чему се не разликује од обичног дрвета, или,што је још страшније, камена. Сололоквиј, којим је прожето читаво дело, као објективно и непристрасно приповедање о себи као о неком другом, одраз је његове индиферентности и самодеструкције коју најбоље препознајемо током суђења. За разлику од Кафкиног романа „Процес“, који уз очигледну сличност са „Странцем“ разматра исти проблем износећи идеју по којој је узрок отуђења и личне пропасти тоталитарни систем који стално прати, контролише и кажњава појединце који не играју „по правилима“ и опиру се нагону да нешто предузму и промене у будућности, Ками, премда је за своја дела тврдио да нису егзистенцијалистичка, иде корак даље ка суштини ове филозофије. У Камијевом делу се проблем отуђења јавља у два аспекта. Прво-спољашње отуђење представља измењен и чудан начин понашања појединца посматрајући га у контексту друштва, затим да ли и какве односе успоставља са другима и у којој мери изражава себичност и апатију, тј. безосећајност, немотивисаност, песимизам, општу незаинтересованост и одбојност према свему и свакоме. У „Странцу“ уочавамо висок степен овакве отуђености у моментима када он, урезан у лик г. Мерсоа, не марећи за речи које користи, а ни радње које предузима, скреће пажњу на себе дозвољавајући да га људи окарактеришу као емоционално хладну, аморалну и изопштену особу која као да прижељкује тренутак када ће га, ништа мање отуђена маса, „казнити“ за почињена недела и различитост. Други-унутрашњи облик ствара удаљеност од самог себе је по својој природи много гори и деструктивнији од своје спољашње манифестације. Алијенација, синоним за ову врсту отуђења, упућује на то да се ради о стању у коме човек самом себи изгледа толико страно, попут ванземаљца који није способан да препозна сопствене потребе и одреди циљеве. Чинећи нас ограниченима у свести и сумњичавим по питању постојања смисла света и бића, намеће правило по коме се читав наш живот врти око једног осушеног дрвета, попут оног у Бекетовој антидрами, поред кога, на путељку који води од рођења до смрти, стојимо заробљени у садашњости и чекамо некаквог имагинарног Годоа који би ускоро требало да донесе дуго очекивани спас и избављење од вечитих мука. Али као и г. Мерсо, убрзо схватамо да је Годо само идеал кога можемо достићи једино личним ангажовањем и истрајношћу на животном путу све док нас интуиција која опомиње да за то немамо ни воље ни стрпљења, са њега не одвоји. Суштина таквог живота „од данас до сутра“ представља један степен отуђења кога је очигледно избегла Мерсоова мајка која је живела у прошлости свесна традиције и културног наслеђа својих предака и његова девојка-познаница и бивша колегиница са посла Марија, којој слична несрећа можда тек предстоји. С тим у вези, мислим да у прошлости човек треба да живи тек у довољној мери да на основу завршених догађаја боље разуме садашњост и предвиди будућност. У сваком случају Марија, умом окренута ка будућности, има свест о себи и зацртаном циљу коме остаје доследна чак и у тренуцима након затварања г. Мерсоа, када се суочава са великом моралном дилемом: да ли послушати емоције и остати веран отуђеном затворенику, или пак разум и побећи на време од зла. У основи проблема отуђења лежи апсурд-покушај човека да пронађе логички поредак у свету у коме он не постоји. То рађа мисао по којој се суштина човека садржана у квалитетима своди на тело, што у ширем смислу значи да без обзира шта радили и какве особине имали, тело је то које повлачи биће у смрт. Притом престаје да буде битно шта радимо и како, да ли смо поштени, праведни, морални, саосећајни. Сви једном умиру и сама чињеница да је природа неправедна према различитим људима је неоспорна. Трагање за рационалним у свету завршава се трагичном пропашћу чиме је испоштовано главно начело егзистенцијализма да између човека и универзума не постоји никакво више значење, као и да је физичко постојање врхунски домет људског рода. У свом делу, Ками као атеиста који то значење престаје да посматра са становишта религијских предрасуда, наводи на закључак о еквивалентности свести о узалудности постојања и несклада између бића и друштва. С тим у вези, човек и у стварном свету у оквиру групе може да игра неку улогу веома успешно, па да опет, сам за себе, нема никакву вредност. Његови квалитети су ирелевантни, јер ниједног од нас не чека ни награда, ни казна, већ смрт, подједнако вредна за све. А у чему је вредност човека, Ками нам објашњава приказом суђења, односно процеса током ког се главном лику не суди због убиства које је извршио, него више због свог ванредно необавезног понашања, равнодушности и одступања од устаљених и наметнутих друштвених норми. Злодело свог јунака оправдава непостојањем мерила за просуђивање добра и зла, при чему постаје сасвим свеједно којим путем ће кренути, јер ни један ни други немају смисао. Сличне мотиве засноване на филозофији апсурда и егзистенцијализма налазимо и у поменутој Бекетовој драми о смислу живота и страху од самоће . Њени пропали ликови-паметнији Владимир и спонтанији Естрагон, изгубљени су у времену и одликују се унутрашњом отуђеношћу немајући представу о циљу свог чекања, као ни снаге ни храбрости да преузму иницијативу за будуће поступке. Избегавајући по сваку цену одговорност, воде испразне разговоре и понављају бесмислене поступке не би ли прекратили време до доласка Годоа као неког чуда које ће их упутити према спасу, дати планове за будућност и указати на циљ коме треба да теже. Разлог зашто они сами ништа не предузимају је у томе што им унутрашња отуђеност узима сву покретачку снагу и заробљава их у времену у коме се само понекад јави идеја да би прекраћивањем таквог сулудог живота могли нешто корисно учинити, за шта се испоставља да у свој лењости и дрскости према животу нису способни . Наравно да Годо, посматрано из угла данашњице може представљати и метафору за новац у чијем ишчекивању се несвесно претварамо у грабљиве, похлепне и незахвалне ћерке чича Гориоа, радећи све да колико-толико одржимо углед у материјалистичком свету који биће и његов дух посматра само као средство за достизање циља негирајући његове истинске и племените вредности. Али, као што сврха модерног романа није да нам детаљном и комплетираном сликом прикаже различите типове јунака који у хронолошки сређеном низу догађаја мењају ток своје судбине и завршавају на овај или онај начин, већ натера на размишљање, тако и ми, наоружани шаргарепом и ротквицама, треба ваљано да се одлучимо у ком правцу ћемо кренути да бисмо нешто променили у свом животу и разбили досаду и устаљену рутину чију корисност не можемо ни да наслутимо. У алегоричности ове драме може се препознати сва пустош људског трајања, његова духовна празнина, немотивисаност и неосмишљеност властитог постојања. У друштву у коме не постоји излаз за појединце без иницијативе, владају „газде“ које израбљују слабе, попут Поцоа и послушне слуге попут Ликија, који заједно представљају један систем у коме је заступљен однос искоришћавања ради материјалних потреба. С друге стране, систем Владимир-Естрагон се, упркос нултом доприносу који његови чланови дају, одржава захваљујући снажном страху од самоће, не толико због самог осећаја усамљености и изолованости (они то већ дубоко у себи и јесу), већ више због терета у виду одговорности која би, у случају одсуства оног другог, пала на њих и натерала да погледају својој трагичној прошлости право у очи. У Ликијевом неразумљивом тртљању на захтев свог господара, препознајемо Бекетову критику интелектуалаца, чије научено знање сматра бесциљним и мртвим јер не помаже спознаји узвишених идеала. Порука ове драме није толико у суштини вере у бога-Годоа, чију милост стрпљиво ишчекујмо испод дрвета-крста, колико у томе шта живот треба да буде. Само је предузимљив човек на путу спознаје себе и једнако свестан својих добрих и лоших особина, потенцијални победник наоружан снагом ума и стрпљењем у вечитом рату против отуђености. Још један упечатљив мотив који бих издвојио, а који своје корене има у једном од највећих остварења европског романтизма-Гетеовом „Фаусту“, јесте мотив бога. Његов значај за модерну књижевност налазимо у вишеструко трагичној драми која већ у првој половини XIX века уводи у књижевност мотив отуђења. Фауста, делимично оствареног научника пуног незадовољства светом који попут младог и незрелог Ежена де Растињака јури да упозна непознати свет, проблем сагледавања смисла, тј. свест да не може препознати метафизичку суштину која је у основи природе и сваког бића, ставља у положај предмета опкладе између бога и ђавола из које као победник ипак излази бог, што на неки начин представља потврду тезе да без обзира на то шта и како радили, само нас најискреније кајање и прихватање чињеничког стања да сам живот не може имати смисао, јер он није ништа друго до пука природна творевина у којој смисао могу имати само послови који за коначан циљ имају срећу, могу спасити. Проблем перцепције, односно Фаустове неспособности да уочи шта је добро а шта лоше, отежава богу у одлучивању о његовој коначној судбини. Упркос стравичним поступцима о чијим је могућим исходима довољно лењ да размишља, а који су за циљ имали физичко задовољење на које је био приморан потписивањем уговора са ђаволом, за разлику од развратног коцкара Милана Гласинчанина кога због мањка савести, опијености похлепом и невером бог кажњава остављајући га у животу да пати и буде сведок последица своје отуђености, Фауста бог у чије постојање није ни у тренуцима највећег неморала посумњао, спасава смрћу тек кад је остварио само предосећај коначне среће. Његова казна за бунт против природних сила и њиховог поретка, састојала се у онемогућавању да спозна суштинске истине о сврси и улози бића и преточи их у вечити мир рајске палате на исушеном делу копна. На формирање лика Фауста након упуштања у опасне и неоправдане авантуре предвођене мрачним Мефистофелесом, а затим и г. Мерсоа, утицали су интертекстуални елементи који у сржи имају особине ванвременске фигуре Дон Жуана, као неморалног развратника који једини смисао живота налази у задовољењу чулних потреба. Али док Фаусту такво размишљање помаже да спозна скривену суштину знања и постојања, у чему ипак не успева, г. Мерсо своди свој живот на скуп квантитета што можемо видети и на крају романа када се, у циљу прекраћивања времена у хладној и мрачној самици, присећа изгледа и распореда предмета у соби свог стана и чежњиво размишља о Марији као телу, назаинтересован за могућност да је она можда мртва. На истом месту у затвору долази до изражаја и себична страна његове отуђене личности тиме што му се јавља минимална жеља за својим спасењем од исвесне смрти коју доноси страшна гиљотина. Размишљајући о завршетку живота, светлошћу дана изазвани немир буди у њему наду да отуђеност можда и није потпуно преузела контролу над њим, мада се због саме себичности исказане у виду апсолутне равнодушности и недозвољавања са његове стране да га имало дотиче смрт мајке и Арапина брзо гаси. Значај „Фауста“ у почетку новог начина сагледавања односа између бога и ђавола, односно добра и зла, огледа се у главној идеји да људи више не живе у средњем веку по строгим наређењима која долазе за неба и која тиме постају оправдања за све животне промашаје и пропусте. Читава трагедија је метафора за сукоб пребачен у сам микрокосмос човека, у коме ако тријумфује ђаво, особа се отуђује и делом прелази у пакао из чијег избављења ни смрт не помаже, док у супротном остају нада и вера да се својом вољом може утицати на судбину. Пут опстанка води кроз идеју о равнотежи два супротстављена концепта чију структуру у многоме одређују моралне норме спречавајући да један део превагне над другим. Скривена порука је да је најтежа и најнеизвеснија борба она коју човек води против самог себе узимајући у обзир и то да ће га одлуке, као последице те борбе, заувек пратити, као што је то случај са г. Виљаријем, ликом из Борхесове приче, одвојеним од разума и спаљеним у огњишту ироније и апсурда, који, одавно се одрекавши идентитета, са стрепњом ишчекује своју највећу казну за почињене грехе. Сва елиптичност ове кратке приче, како ју је сам Борхес назвао, довољна је за разумевање мотива лавиринта, честог у његовим делима, из којег човек не може да побегне и који у безизлазним ситуацијама постаје симбол агоније. Живот у малом и ограђеном простору који утиче на ментални склоп самог јунака налази се у суштини теорије о минимализму простора који у пренесеном значењу каже да у сваком модерном човеку постоји прозор кроз који када се погледа види се само затворено двориште. Важни сегменти књижевних дела у којима се читава радња дешава искључиво у свести самог јунака, а често и сама бива изграђена композицијом елемената тока његове свести, сугерише да је основ удеса и несреће једног појединца његова лична психолошка мотивација. Типичан пример била би статична сцена Чеховљеве импресионистичке драме „Ујка Вања“ у којој актери обликују властиту судбину, али и утичу на туђу без одређених и смислених радњи. У стварном животу радње постоје, мада само на нивоу устаљених и рутинских активности којима се не назире крај. Њихов једини циљ је задовољење материјалних потреба и напредовање у каријери која не познаје душу и емоције. Њена крутост и немилосрдност одређују живот у коме примарни циљ постаје квантитет. С друге стране, квалитета су се одрекли и они сиромашни који немају завидан материјални положај живећи без перспективе у апсурду властите драме, непрекидно и безуспешно покушавајући да бивствовању нађу некакву сврху. Имајући у виду да и сам припадам једном високо отуђеном друштву које „седи на капији и једе грожђе“, за чије избављење више нема наде, а још мање адекватног лека, сматрам да је сваки вид борбе узалудан, јер је сам живот, иако јединствен и драгоцен, Сизифов посао. У њему главни појам постаје немоћ да кроз маглу охолости и пакости препознамо туђе намере и метафизичким одређењем стварности евентуално дођемо до решења парадокса света, за којим се толико дуго трагало. Па ипак, у свеопштем хаосу можда је могуће преживети илузијом о бољем животу у коме ми, кројачи своје судбине, с нестрпљењем чекамо долазак неког Годоа који ће својом појавом спасити обичног малог човека залуталог у властитој туђини и разумети његов вапај и различитост. А када нас једног јутра пробуди „присуство непознатих људи“ и схватимо да је све то део сна, једино нам „преостаје да пожелимо да на дан нашег погубљења буде много гледалаца и да нас дочекају с повицима мржње“. Немања Негић 4-3 |
|
14.4.2016. Две награде на књижевном конкурсу "Борислав Пекић" за наше ученике
